Zračenje sa Sunca formira neprekidne serije zrakova. Opseg zračenja koji organizmi detektuju očima vidljiva svetlost, predstavlja otprilike isti opseg koji i biljke koriste. Kraće talasne duzine (plava svetlost) poseduju više energije od duzih talasnih duzina (crvena svetlost). Pigmenti su supstance koje apsorbuju vidljivu svetlost; različiti pigmenti apsorbuju različite talasne duzine. Hlorofil, glavni pigment fotosinteze, apsorbuje svetlost pre svega iz plavih i crvenih regiona vidljivog dela spektra. Hlorofil ne apsorbuje zelenu svetlost u značajnoj meri; umesto toga je odbija. Biljke obično izgledaju zelene zato što njihovi listovi reflektuju veći deo zelene svetlosti koja ih pogodi.38
Proces fotosinteze započinje upijanjem svetlosti od strane ovih pigmenata, zbog čega biljka izgleda zelena. Međutim, kako hlorofili
započinju proces fotosinteze upijajući Sunčevu svetlost? Da bi smo odgovorili na ovo pitanje biće korisno da prvo ispitamo strukturu tilakoida, koji se nalazi unutar hloroplasta i sadrzi u sebi hlorofile. Postoje dva tipa hlorofila, "hlorofila" i "hlorofilb". Reakcije fotosinteze zavisne od svetla započinju kada "hlorofila" i pomoćni pigmenti upiju svetlost. Kao što mozemo da vidimo na slici, na kojoj je objašnjena detaljna struktura tilakoida, molekuli hlorofila, pomoćni pigmenti i pripojeni akceptori elektrona organizovani su u jedinice koje se zovu fotosistemi. Postoje dva tipa fotosistema, fotosistem I i fotosistem II. Svetlosna energija prenosi se na specijalni molekul "hlorofilaa", zvani reakcioni centar. Energija dobijena upijanjem Sunčeve svetlosti dovodi do gubitka elektrona bogatih energijom u reakcionim centrima. Ti elektroni bogati energijom biće iskorišćeni u narednim fazama u procesu izdvajanja kiseonika iz vode.
Sunce je izvor energije za Zemlju i neprestano emituje svetlost. Biljke koriste "vidljivu svetlost" Suncevog spektra. Kratke talasne duzine (plava svetlost) imaju vise energije od dugih talasnih duzina (crvena svetlost). Hlorofil, glavni pigment fotosinteze, upija svetlost primarno u plavim i crvenim regionima vidljivog spektra, a odbija zelenu svetlost. Zbog toga biljke izgledaju zelene.
Hlorofil u listovima nalazi se u strukturi zvanoj tilakoid, unutar hloroplasta. Kada se istrazuje gore prikazani plan tiiakoida, ne sme se zaboraviti da je to samo mali deo organele zvane hloroplast, cija je velicina hiljaditi deo milimetra. Naravno da nije moguce prihvatiti tvrdnju da je slozeni dizajn tiiakoida nastao kao rezuitat siucajnosti. Ta struktura, kao i sve ostalo u svemiru, predstavlja delo savrsenog Tvorca.
Na ovom stupnju postoji tok elektrona. Elektroni koje izgubi "fotosistem I" bivaju zamenjeni elektronima izgubljenim iz "fotosistema II". Elektroni izgubljeni iz "fotosistema II" zamenjuju se elektronima uklonjenim iz vode. Voda se, kao rezultat toga, razdvaja na kiseonik, protone i elektrone.
Na kraju svog toka, elektroni, zajedno sa protonima iz vode, transportuju se unutar tilakoida i kombinuju sa molekulom nosačem vodonika NADP+ (nikotinamid adenin dinukleotid fosfat). Iz toga nastaje molekul NADPH.
Dok elektroni teku od nosača do nosača duz transportnog sistema elektrona, gradijent protona biva uspostavljen duz tilakoidne membrane; potencijalna energija gradijenta se koristi za formiranje ATPa (paket energije koji će ćelija koristiti u sopstvenim procesima). Na kraju svih ovih procesa, energija potrebna biljkama za proizvodnju sopstvene ishrane spremna je za upotrebu.
Ti događaji, koje smo pokušali da sumiramo kao lančanu reakciju, samo su prva polovina procesa fotosinteze. Energija je potrebna biljkama za proizvodnju hranljivih materija. Drugi procesi za ostvarenje toga potpuno su kompletirani, zahvaljujući "posebnom planu za proizvodnju goriva".
Nema komentara:
Objavi komentar